Za decu i mlade sport predstavlja izvanrednu vaspitno – socijalizacijsku aktivnost koja znatno može ulepšati njihovo odrastanje i pripremiti ih za uloge i odgovornosti u odraslom dobu. Istraživanja pokazuju da bavlje- nje sportom može biti veoma korisno i da podstiče odgovorno socijalno ponašanje, bolji školski uspeh, usvajanje moralnih vrednosti i navika zdravog življenja. Sport je za decu i mlade šansa da uče; on je prostor u kome se vežba za život.

Učestvovanje u sportu, a posebno timskim sportovima mlade uči timskom radu, liderstvu, samodisciplini, odgovornosti, toleranciji, razvija njihove “koping veštine”, tj. veštine savladavanja različitih problema, uči ih istrajnosti, poštovanju autoriteta, razvija radne navike, jača njihov karakter, samopoštovanje i samopouzdanje.

Prema anketi nastavnika i školskog osoblja, mladi koji se bave sportom imaju bolje ocene i bolje se ponašaju u učionici zbog povezanosti discipline i radne etike. Podaci istraživanja nedvosmisleno potvrđuju da sportski aktivna deca imaju bolji školski uspeh, razvijenije socijalne veštine, više su orijentisana na tim i imaju bolju fizičku kondiciju.

Širok je krug različitih uticaja koji mogu pobuditi interesovanje za sport i želju dece da se u njemu oprobaju: mediji, vršnjaci, sportske zvezde, roditelji, nastavnici itd. Ipak, istraživanja pokazuju da je uticaj porodice ključan.

Deca imaju sopstvene razloge za bavljenjem sportom. Obično je u pitanju više motiva, a ne samo jedan. Međutim, roditelj treba da zna da njihovi motivi nisu uvek usaglašeni sa roditeljskim. Zato roditelji nikada ne smeju izgubiti iz vida zašto deca učestvuju u sportu. Istraživanja dečijih motiva za bavljenjem sportom širom Amerike pokazuju da je “zabava” razlog broj jedan, zatim sledi potreba da se “nauče nove veštine”, “bude sa prijateljima”, doživi “uzbuđenje takmičenja” itd. “Pobeda” je takođe navedena kao motiv, ali nije bila njihov razlog br. 1, kako to mnogi roditelji pogrešno veruju.

Zabrinjavaju podaci da 75% američke dece koja su u ranom uzrastu ušla u sport prestaje da se bavi do svoje 15 godine, 70 % sport napusti do svoje 14 godine, a 50% to učini još ranije – do svoje 12 godine.

Ovo je verovatno najčešće pitanje koje roditelji postavljaju želeći da svoje dete blagovremeno uključe u sport. Odgovor nije nimalo jednostavan niti uniforman. Mišljenja su prilično kontraverzna, kako u pogledu toga da li je rano uključivanje dece u sport više štetno nego korisno, tako i u definisanju uzrasta koji je najoptimalniji da se započne sa trenažnim i takmičarskim procesom.

Kada se razmatra pitanje kada su deca spremna da se uključe u trenažni i takmičarski  proces bez straha od povreda i negativnih efekata po njihov dalji fizički i psihosocijalni razvoj, onda se moraju uzeti u obzir zahtevi i karaktereistike sportskih programa u koje se ona uključuju s jedne strane, kao i dostignuti nivo njihovog fiziološkog i psihološkog razvoja s druge strane.

Mada izbor sporta “po meri deteta” nije u potpunosti pod kontrolom roditelja, vi možete mnogo doprineti da njegovo “traganje” za sportom koji najviše odgovara potrebama, interesovanjima, karakteristikama ličnosti, motoričkim sposobnostima i telesnom tipu vašeg deteta, ne rezultira negativnim iskustvima, gubljenjem interesovanja i početnog entuzijazma, već da predstavlja prijatan izazov koji će rezultirati uspešnim ishodom.

Neki roditelji se obraćaju sportskim stručnjacima želeći da im oni reše problem izbora najpodesnijeg sporta. Mišljenja smo da za decu uzrasta od 5-10 godina to nije neophodno.

Pozitivni i podržavajući roditelji, kao i oni koji respektuju sport kao vaspitni medij, vrlo dobro znaju da su oni i treneri za mlade sportiste osnovni iz- vori za učenje i modelovanje njihovog ponašanja, kako na terenu, tako i u drugim životnim kontekstima. Psiholozi su dokazali da deca i mladi najlakše uče opservacijom ponašanja modela, a ulogu modela za decu sportiste imaju njihovi roditelji i treneri, zatim sportski idoli ili zvezde, ali i njihovi vršnjaci (saigrači, drugovi i drugarice iz škole, okruženja, itd).

Dobra komunikacija između roditelja i trenera, kao i na relaciji trener- sportista i roditelj-sportista je ključ za kreiranje pozitivne, podržavajuće i motivišuće klime za učenje i napredovanje u sportu. Mada su odnosi između trenera i roditelja neizbežni, oni su često opterećeni obostranim predrasudama i nerazumevanjem, uzajamnim optužbama, negativnim emocijama i krutim stavovima.